U lovu na Sunce

IMG_20181108_162107_801u lovu sam na sunce od ranog jutra.  tako uvek kad vidim da će biti sunca.  jutro mi je počelo hvatanjem sunca na terasi. terasa je puna brezovog lišća I sitne zlatne prašine od breze. na terasi visi riba koju je od žice napravila moja drugarica Taja. riba ima zeleno oko. svetlost se prelama kroz njega. približila sam se sasvim blizu I piljim oko u oko sa ribom stojeći na prstima da ne unesem brezine stvari unutra I one završe svuda po prelepom crvenom ćilimu. posebno mi smetaju nesavršenosti kad sednem da uživam, a uglavnom ili sam umorna ili bih radila nešto drugo I onda me te brezine mrvice izluđuju, pa govorim sebi ne vidiš ne vidiš ne vidiš nisi rob nesavršenosti I tako varam OCD. krenula sam u Bananas, ali ne kroz Riblju jer tu nema sunca nego ulicom pored, pa ću pored Špajza levo opet da uhvatim sunce, pa ću Zmaj Jovinom po sredini jer ga uz desnu stranu kuda obično idem nema. prelep odbljesak na ćošku Zmaj Jovine I Dunavske, stojim nekoliko sekundi I upijam kao sunđer vodu. još malo me prati I onda u Laze Telečkog tamo ga skoro nema, ima ga samo malo s desne strane, preko puta Pereca.  oprostim se sa suncem na narednih nekliko sati jer kad uđem u kuhinju nema više sunca. u kuhinji se dešavaju magične stvari. prihvatila sam I užasno svetlo jer svako koje nije sunce je užasno. u Perecu kupujem projice I perece i onda užurbano kreće alhemija kuhinje namazi, 2 gr himalajske soli, kokosovog šećera, hladnoceđeno maslinovo ulje, umeboši sirće, presni falafeli I crvene špagete od svežih tikvica, krompir u rerni, ćuftice od semenki, pečeni suncokret, golice…pečene paprike. ispeci patlidžan kaže Somija u rerni. ispeći ću patlidžan I napraviti nama malo divnog ajvara da mažemo na hleb. neko poručuje vegansku kajganu. sitnim viljuškom tofu I dodajem crnu sumpornu so, ona miriše na jaja I onda dodamo kurkumu. pržim praziluk I crvenu papriku I paradajz I šargarepu I dodajem sve to I laneno seme da nabubri kao belance I hlebići namazani maslinovim uljem I začinima uz to. sve je preukusno. sastojci su prelepi. hrana u Bananasu moćna. somija nam je otkrila recept hleba, avokada I crne soli uz to svež paradajz. Stana kaže da crna so smrdi kao kanalizacija. onda ja nekad ujutru kad hrlim ka Bananasu mislim kako ne mogu da dočekam da jedem hleba, avokada I kanalizacije. svi smo se navukli na hleba I kanalizacije.

somija prelazi prstima po tepsiji u kojoj su golice I ja čujem školjke, ona kaže slušaj školjke, gasim blender u kojem blendam suncokret I obe sad stojimo iznad te tepsije I prstima mazimo bundevine semenke koje pod prstima prave zvuk kao sitan zveket sedefa. divimo se. ja kažem Somija hajde ti mazi golice da snimim taj prelepi zvuk zelenog mora školjki u Banani. snimamo. bakina čorbica se kuva. Ina pita zašto bakina. Somija kaže staviš sve što imaš kao baka. Ina kaže ona nema baku. ja kažem I ja sam izgubila poslednju pre nekoliko meseci. mislim nije pre nekoliko meseci, ima više. zamislim se I odlutam I zaboli me u stomaku, negde duboko u pupku I još dublje kao da se tu nalazi život sam. zbunim se opet I mislim ona ne može biti mrtva, tu nešto nije u redu zato što je ona bila toliko živa, toliko moćna, njen duh je bio čisto svetlo. pričam sa Somijom o tome kako je ona bila snažna, ali u nekoj vrsti ropstva I iz takve pozadine nije mogl da se razvije I da izađe iz te uloge pa je manipulisala I onda tim podvodnim kanalima šunjajući se ispod kao neko htonsko biće da dođe do onog šta želi. ili tako ili nikako. drugačije nije bilo moguće. bako, draga bako nisam ti rekla ali ja tako neću. ja ću to da promenim. sad se sve to završava.  pričamo somija I ja o ljubavi ona kaže nema nikog kod nje na tom planu I super joj je, kaže hoće da se razabere od svega I hoće nešto super, a neće više ništa povuci-potegni, ja joj kažem super je I meni I ja tako isto. lečimo se od posledica vaspitanja I užasnih neslobodnih modela kojih smo se nagledale. vaspitanje je bilo toliko pogrešno svi smo stradali. ne znam da li su stradali više oni koji su bili pogrešno vaspitavani ili oni koji su bili zanemarivani I zapušteni. žene se melju u velikoj mašini za mlevenje ženskosti. ljudi se melju u velikoj mašini za mlevenje autentičnosti. svi su potpuno ili izgubljeni ili zabrinuti. ako im je dobro, onda su ili evoluirali ili poludeli. somija I ja se menjamo. I rešene smo to još čvršće ovog jutra u Bananasu. dan ubrzava uvek nakon podneva, u proseku minut traje pola minuta.  sečem zelenu salatu velikim metalnim nožem pomislim možda je to boli, ali odlepiću ako počnem tako da razmišljam. ima li salata receptore za bol? Dina je jutros okačila neku Čolinu pesmu I napisala status za sve nas koji pevamo: Čizme nosim al’ gospodin. smejemo se tome celo jutro, smejemo se koliko je besmisleno. razmišljam o smislu za humor vremena u kojem živim. humor je apsurdan. Somija I ja imamo isti smisao za humor I s njom se baš smejem. setim se kako sam se jednom smejala sa nekim I kako je bilo super, smejali smo se beskrajno, posle smo se ljubili, bilo je rajski. humor I poljupci. siguran put do radosti. ćelijske memrane potpuno propuste. smišljam stih u noći je zvonio samo tvoj smeh sa sitnim zubima kao sekutićima…  

u noći je zvonio samo tvoj smeh sitnim zubima sekao si vazduh kao sekutićima. smejala sam se prvo naglas sa tobom onda u sebi da bih te što duže slušala. smeješ se sitno u sebi a potom usrčeš vazduh. plitko se zaceniš, potom udahneš. čudno da smeh ti je sitan, a glas ti je baršunast I dubok kao okean, kad se prepustim, plutam po njemu. potom se ljubimo dugo, pa kratko, ja te ljubim tako da se čuje I da zvoni, zvuk odlazi tačno tamo u isti prostor gde I smeh.  setim se dok ležimo kao kletve da se ne valja puno smejati jer ćeš sigurno posle plakati. ne kažem ti to tada jer želim da veruješ da ja u to ne verujem. ipak, varala sam, verovala sam u to i zbog toga je i bilo tako. žao mi je što sada se ne smejemo više sada bih sve drugačije. više ne verujem da smeh i plač moraju ići zajedno. zbog toga znam, smejaću se opet ponovo. smejaću se…smej se opet ponovo.

 

poeziju prekida porudžbina. uzimam telefon da zapišem ovo, a potom pravim veganski burger. još malo ronim po kuhinji, pa gotovo za danas. pre toga sedim na toploj stolici pored konvektomata I jedem makarone sa veganskim sirom. to su indijski orasi I povrće I integralne pene. mogu da umrem jedući te makarone. zovem redom da javim da neću u Bg u KC Grad na tu žurku socijalističkog diska. Želela sam da vidim toliko ljudi, nadala sam se da ću sresti neke koje nisam videla godinama. Mira šalje fotke vina I mediteranskog džna sa mediteranskim biljkama I fotke različitih vrsta sireva. devojka joj je iz Verone I poslala je paket sa hranom pre nego što je došla jer prošli put u Srbiji nije našla to što joj je trebalo za potpuni ugođaj. mi treba da se nađemo zajedno kod njih pre te žurke I da upoznamo devojku. đuskaću neki drugi put i neki drugi put ću upoznati devojku. ja odlučujem da idem pravo kući da popijem neke lekove stomak me ubija. krvarim. izlazim napolje, udišem vazduh, prija mi. tražim sunce. nema sunca. gde li je? prolazim pored Špajza tu je uvek poslednje bilo sunca. sunce se pomera, otišlo je dalje. stižem ga, konačno, lovim ga na mom ćošku, tu je, odahnem, tačno je iznad parkića, tačno mi je na terasi. pogledam I vidim ga kako je obasjao raskošno drugu stranu  Dunava. umorna sam, bole me noge. sad mi treba auto. autom bih stigla brzo tamo, ovako možda ga ne uhvatim.  da uzmem taxi. zamišljam kako kažem taksisti molim vas vozite me sa druge strane Dunava, ako može brže, zaći će mi sunce. shvatam da neće još zaći, pa ću preko mosta, pružiću malo korak, odmaraću se s druge strane na suncu, lepše je. ulazim u market tražim nešto meko, slatko, nešto što nije ni blagog ni jakok ukusa, polu kremasto, glatke strukture,  nešto što ne mogu da zamislim do kraja, ali mislim da kada bih našla znala bih da to tražim. zaglavila sam se kod rafova. jede mi se to nešto što ne znam šta je, a oni nemaju, pa mi ne pomažu,  ali ništa mi se ne jede što oni imaju. odlučujem se za siguricu, uzimam mančmelou, ubrzavam se, na kasi me hvata anksioznost,  pobeći će mi sunce, kao da mi od toga zavisi dan, život ceo. kupujem i jogurt sa komadićima breskve, barni punjen čokoladom. odluka je pala.

vučem torbu I prljave majice medju koje sam spustila slatkiše. potpuno sam se odučila od plastičnih kesa. sada stalno nosim svoju platnenu torbu. Barnija sam odmah otvorila. Barni je mek I pun čokolade. stomak medvedića koji je od čokolade topi mi se ustima. uvrnuto. sunce je na pola mosta. na ogradi su katanci. uvek mislim na te ključeve na mostu gde ljudi zaključavaju svoju ljubav. mostovi spajaju, ali I razdvajaju. to je ista tačka.  zadržavam se na tome da mostovi spajaju. rešila sam sve da posmatram afirmativno. dolazim sa druge strane, uzbudjeno strčavam I evo ga na meni, obasjalo me je celu. stojim kao poklonica. pomislim da zapevam neku himnu suncu. pevam neku izmišljenu melodiju koja super zvuči. zašto uvek mora neka poznata pesma. može I izmišljena za ovaj svečani trenutak.

tu je stepenište ka dole, ka Dunavu, neki momak go do pola radi sklekove. neka žena sedi na klupi, pije pivo, čita knjigu. nosi japanke, pomislim da je strankinja sa severa jer ipak nije toliko toplo. fotkam, hvatam sunce iznad zgrada. lovim ga na Dunavu, jedem mančmelov, jednom rukom jedem, držim telefon, ubacujem samu sebe u paniku, pa se smirujem, diši, diši, podsećam se stalno, ja se toliko uzbudim da zaboravim da dišem. guram papiriće u džep, ližem prste od čokolade, brišem telefon umazan od čokolade džemperom. dunav, sunce, telefon, džemper, čokolada. ah kako umorna sam, ali sunce me hrani, poslednji zraci padaju po meni. nestaju. sedim na bedemuiznad natpisa we are infinity poslednji odbljesak je preko puta, na Keju, na zgradi pored moje, brojim otprilike I koji sprat. vraćam se, brzo prelazim most, približavam se ka mojoj zgradi, pored je ta na kojoj poslednjoj zalazi sunce. pitam se da li ti ljudi kada im sunce pada na terasu znaju koliko su privilegovani u odnosu na ostale. kada bih se ja bavila nekretninama reka bih tim ljudima da procenjuju tih nekoliko stanova skuplje jer su to stanovi na kojima zalaze poslednji zraci sunca, bar još petnaestak minuta duže. sad već  maštam o toploj vodi da mi opusti stomačne mišiće. kupila sam juče Afrodita kupku od jojobinog ulja. koža je meka I mirisna posle tuširanja. imam I napolitanke. sad kad sam upila sunce mogu u stan da se izležavam I čitam predivnu knjigu I pišem I učim. ima I film na Slobodnoj zoni, gledam,  zove se Kapetan, sinoć sam gledala sjajan ruski film na Slobodnoj zoni, o začetku novog talasa u Rusiji. možda je ipak bilo dosta za danas, upalila sam sveće, lampe, stan izgleda toplo i svečano, čitaću ipak knjigu Ahilejeve suze I jesti napolitanke. to mi bolje ide uz svo ovo sunce koje sam sakupila. ponosna sam na sebe što nisam poklekla. ušuškana I okupana pijuckam crni čaj sa medom i mlekom trudeći se da zanemarim brezin zlatni prah na ćilimu. to zapravo nije toliko teško, sad kad sam nahranjena slatkišima, suncem I zadovoljna. sve se lakše izgura kada čovek reši da po svaku cenu ostane na svetloj strani.

Kada čovek po svaku cenu reši da ostane na svetloj strani.

 

 

 

 

Advertisements

Afrodita sa Milosa

Napustismo Milos neočekivano brzo. Na kopnu sam samo tradicionalno uspela da pojedem sladoled. Tri kugle, belgijsku čokoldau sa komadićima čokolade, pistaće i lešnik, sve to u slatkom kornetu. Jedan od najboljih sladoleda koje sam ikada jela, savršen sladoled za dobrodošlicu.
Na moru sve i svi zavise od vetra. Uglavnom, trebali smo da se vratimo u luku jer smo krenuli na drugu stranu ostrva da obiđemo nekoliko poznatih plaža do kojih se može doći jedino brodom. Nismo se vratili u luku jer se vreme iznenada promenilo, počeo je da duva južni vetar, jugozapadni, pa ta strana ostrva nije više bila bezbedna. Južni vetar je gluv, vlažan, a talasi su ogromni i brod se na njima ljula kao kolevka.
Krenusmo dalje putem Parosa, koje se nalazi ne šest sati vožnje od Milosa, što me je znajući da nam južni vetar neće biti prijatelj, deprimiralo. Ne ložim se na vetar, oluju, cimanje broda levo desno kad ne mogu ništa i nigde, a želudac mi je u nosu i još moram da motrim na goste i njihovu bezbednost. Znam neke koji se lože i kojima je mirno more dosadno. Recimo, jedan od ekstremnijih slučajeva je Tamara Filipovic. Svaki put kad je vetrovito, ona dobije nalet energije i adrenalina, otpizdi mjuzu do daske i igra u ritmu broda i oluje. Ja za to vreme obično proklinjem more nesposobna da vidim nikakvu lepotu u tome, naprotiv, razmišljam uvek tada kako bi trebalo da prestanem da radim ovaj posao, ali jedino što uvek nekako zaključim da su smena mirnog mora, sunca i zadovoljstva, oluje, neprijatnosti i odsustva boja nekako metonimije života. Kada se talasi smire i boje opet vrate mislim kako je ovo najlepši posao na svetu i zavidim samoj sebi što sam upravo baš ja ovde.
More jeste najslikovitija metafora života.
A htela sam svašta na Milosu. Htela sam da u slobodno vreme iznajmim preslatku vespu koju sam videla preko puta broda kad smo se dokirali i sa njom se spustim u glavni grad Plaku. Plaka je sredjevekovni grad i u njemu se nalazi arheološki muzej. Htela sam da otkrijem šta je to vulkansko staklo zahvaljujući kojem su Milosanci živeli dobro, zahvaljujući i savršenom geografskom položaju između Krita i glavnog kopna, sve do bronzanog perioda. Dalje sam htela i da kupim skulpturicu Miloske venere ili Afrodite sa Milosa koju sam videla poharanu u Luvru i koja je očaravajuća i prelepa, pa me je posebno radovalo da upoznam i ostrvo na kojem ju je izvesni Yorgos pronašao i po kojem je dobila ime u vreme kada je Grčka bila pod Turcima. Premoćnu statuu Afrodite je kupio francuski ambasador u Istambulu, te je jedan od Lujeva donirao kasnije Luvru. Žao mi je i što nisam napravila bar jednu fotografiju plavičastzo-belih stepenica koje se vitlaju na gore između palmi i izgledaju kao da ako se popneš dovoljno visoko možeš da zakoračiš u nebo. Milos je belo plav, u tom smislu tipičan za Grčka ostrva.Teo, skiper, koji je pored toga i arhitekta, pa zna baš dosta o stvarima arhitekture mi je rekao da je to od 1967. zakon, te da je sve moralo biti ofarbano u plavo-belo. Na grčkom se puder koji je u bazi bio lapis lazuli zvao lulaki i tako su dodavanjem u belu boju krečnjaka dobijala plava, plavičasta. Zbog te te bele boje koja u sebi često i kad je bela ima malo lapis lazulija ostrva, posebno u sumrak, izgledaju nandrealno.

Uplovili smo u jednu od najlepših miloskih uvala baš dok sam mislila o tome kako ne bi jedna savršena, blisatava, u mramoru iskelsana Afrodita tek tako odlučila da bude pronađena ovde da je ljubav i lepota nisu doneli. Zamišljala sam izraz na licu Yorgosu Kentrotasu  kada je pronašao . Mora da je bio zapanjen od lepote. U stomaku ga je nešto sigurno preseklo, srce mu je zaigralo življe nego ikada. Iako se u navodima obično pominje samo njegovo ime i to kako je bio meštanin Milosa ja sam sigurna da je taj Yorgos morao biti izuzetan čovek. Ili je baš taj događaj bio prelomna tačka u njegovom životu?! Ne dešava se običnim malim ljudima, u njihovim običnim malim životima da pronađu Veneru, boginju lepote i ljubavi. Zapravo dešava se, ali vreme tada drugačije počinje da teče i čovek tada bira svoju sudbinu. Izbor čini sudbinu. Mora da je tog dana, prelepog sunčanog letnjeg dana neki neobičan sinhronicitet odveo Yorgosa do Venere. Da li je Yorgos shvatio poruku i značaj tog događaja i život mu se odjednom pretvorio u čudo, a on je osetio kako je konačno dotako smisao? Ili je to samo razumeo kao slučajnost i nastavio da korača običnim malim koracima po svom običnom malom životu…

Srce od korala

Gosti su otišli da večeraju. Ja sam iskoristila priliku da naduvam balone pošto je Šerin, mojoj gošći, sutra 52. rođendan. Kupila sam danas pored torte i crvene balone sa srcima, pa smo sve to Teo i ja preneli dingijem do broda. Toliko sam pazila da ne oštetim tortu da sam umalo dva puta upala u vodu. Sačekala sam da oni odu da mogu da se bacim na posao. Sedim tako i duvam balone, zagledana u more i mislim kako nikada nisam bila plaćena za nešto toliko preludo kao što je duvanje balona nasred Egejskog mora. Baloni su crveni i lepo se slažu sa plavim morem. Zadovoljna sam tom dečijom estetikom. Brod nam je na sidru izvan luke već drugi dan, pa se polako okreće oko samog sebe kao neka plutajuća planeta. Sumrak prolazi. Boje su intenzivne, posebno bela. Ostrvo blješti ispred mene. Teo je pustio Pink Flojde, ja sam otvorila sajder i ljuljuškam se.Volim Flojde, ali mi nedostaje malo moja muzika i da je delim sa Milunom i Žiletom.
Ništa ne znam o ostrvu Paros, a nekako mi se i nije istraživalo. Znala sam da ćemo ostati još jedan dan ovde, da ću imati vremena, pa sam zamislila kako bi bilo divno da se jednostavno izgubim u vijugavim ulicama da ništa ne pitam, ništa ne čitam, nigde se ne informišem, da doživim prostor potpuno autentično. Tako sam pre nekoliko sati pitala Tea da me odbaci dingijem do luke, bukvalno sam se izvukla jer su gosti skoro ceo dan na brodu, od ručka, pa sam se smorila od njihovog prisustva svuda. Došlo mi u nekom trenutku da skočim u more, pa sam malo zbrisala u kabinu da pišem ovima iz Banane i ukućanima da im kažem kako mi nedostaju redom i onda sam samo đipila iz kreveta odlučna da zbrišem i odvojim par sati samo za sebe.
Umesto da odmah kupim sladoled, reših da oneobičim ritual te se prvo otisnem u nepoznatim prvcima mediteranskih vijugavih ulica. Prvo što sam primetila na svom malom hodočašću je zvuk malih lustera napravljenih od sedefa, različitih boja, koji su treperili na vetru Taj zvuk je toliko divan da se rečima ne može opisati, pa sam napravila zapis videom.
Druga stvar koju sam zapazila su stepeništa i vrata.
Treća stvar su senke na neuglačanim zidovima obojenim belim akrilikom. Bio je to zaista savršen, nepogrešiv, trenutak za ovu lepotu jer je poslednji najjači bljesak ulazio u ulice upravo od dole, sa mora ka kojem su se sve ulice spuštale, pa sam i ja kao da se dešava neki sveti čin opčinjena pratila svetlost i senke spuštajući se i sama ka moru. Ja sma poklonica svetlosti i senke. Svih mogućih zrakova koje svetlo može da proizvede od onih prozirnih do onih višebojnih koji izgledaju kao male duge. Volela bih da imam tako dobru kameru koja može da fotografiše senke i noću jer, recimo, u mom stanu, u Novom Sadu kada legnem da spavam na zidovima su senke prelepe.
Spustila sam se ka moru prateći svetlost i neku tananu nit u sebi, potpuno izgubljena na ostrvu Paros, na njegovoj najsevernijoj tački, u lučkog gradu Nausa. Uspela sam da odlutam, uspela sam da prestanem da mislim, samo sam hodala, gledala i disala. Ništa nisam razmatrala, ništa nisam analizirala samo sam postojala. Odmarala sam se od sporednog. Usred tog meditativnog čina videla sam malo plavičasto kamenje po pločniku kao da ga je neko posuo da ne zaboravi put, prvo jedan, pa drugi, pa treći, spazim da se dole nalaze taverne i restorani i da je neko verovatno bojio kamenčiće da bi ukrasio prostor, pa je deo nekako završio tu. Sledila sam putanju. Putanja me je odvela do mora, do izlaza na samu obalu, ali sam na samom kraju puta našla jedan prelepi koral u obliku srca. Taj iznenadni poklon me je veoma obradovao. Kao da je bio kruna mog višečasovnog lutanja. Jedinstven je i prelep, beo sa malo crvenkastog po sebi. Shvatih da je nekako ovaj dan u znaku crvene, bele i plave. U sumrak, pre povratka na brod sam otišla u da nađem najbolji sladoled na ovom delu ostrva, italijanski, nepogrešivo dobar, izabrala sam čokoladu i neku belu kremu zaslađenu stevijom. Sladoled je bio savršeno kremast i imao pun ukus mleka. Sela sam na metalni klit za koji su bila vezana dva broda kada je pored mene doletela divlja patka. Iako sam pojela sladoled i već pozvala Tea da dođe po mene nisam mogla jednostavno da odem i da je tek tako ostavim. Ostale smo tako još malo obe zureći svaka u svom pravcu. Prvo je odletela patka, potom sam otišla i ja…noseći novonađenu ljubav sa sobom.

Bejli

Ostrvo Serifos ima interesantnu istoriju. Serifos je bio jedno od značajnijih rudarskih naselja s početka 20. veka, u posedu nemačkog vlasnika. Rudari su bili izrabljivani, slabo plaćeni, uslovi rada bili su veoma loši. Rudari su se pobunili, ali je nakon toga vlasnik pozvao grčke vlasti koje su poslalae nacionalnu gardu na jadne rudare. Ubili su nekoliko rudara i ranili veliki broj, ali su se potom žene rudara pobunile i napale ih kamenicama. Jednog su ubile, nekolicinu ranile. Potpom su rudari preuzeli vlast na ostrvu i proglasili ostrvo radničkom komunom. To je potrajalo ipak samo neko vreme dok nisu dobili bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme za koje su se prvobitno borili.
Mitološki značaj Serifosa je da je na njega dospela Danaja, praunuka jedne od mnogobrojnih danaida, Hipermnestre, sa svojim sinom. Njen otac, kralj jednog dela Peleponeza, proterao je iz grada, zatvorivši je sa sinom u drvenom kovčegu i pustivši je niz more, plašeći se da će ga po proročanstvu sa vlasti svrgnutii vlastiti unuk. Tamo ih je pronašao jedan ribar, pa su Danaja i njen sin uspeli da prežive. Otac Danajinog sina bio je naravno Zevs koji se u ovom slučaju pojavio u jednoj, za mene, od najlepših svojih metamorfoza, u obliku zlatne kiše i oplodio Danaju.
U glavni grad Horu koji je i najlepši grad na ostrvu, a koji se nalazi na samom vrhu ostrva, na priličnoj nadmorskoj visini, nisam otišla. Iskreno sam jedva čekala da gosti odu (posebno jer je porodica sa kojom ću provesti ovu nedelju i više nego naporna i neinspirativna, pa ih izbegavam kad i koliko mogu) i da konačno budem malo sama na brodu, pišem među zastavama i jarbolima, da se ljuljuškam i zveknem jedan smirnof ajs. Kapetan na ovom čarteru, Janis, zvani Džon, mi je objasnio da se većina glavnih gradova na kikladskim ostrvima zovu Hora, da su zidani na najvišim nadmosrskim visinama, u davna vremena kada su se ostrvljani branili od najezda pirata. Malo sam šetala lučkim gradom i zaglavila u jednom italijsankom restoranu, pojela predivnu picu margaritu i zaključila da već neko vreme uopšte ne jedem meso. To se desilo spontano kao i sve druge najbolje promene u mom životu. Pušenje sam, recimo, takođe u poslednjih mesed dana ostavila iza sebe tako da kao nikada u životu nisam zapalila cigaretu. Razlog nije ideološki niti ima neko posebno objašnjenje. Jednostavno ga moj organizam odbija i sve manje želi.
Nedostajala mi je danas moja muzika pa sam kupila more megabajta da se naslušam dok pišem. Slušala sam Royksopp, Robyn, Au revoir Simone, Bojanu Vunturišević i Kese etikete, dva puta, The do i sad Svemirka kojeg sma dva puta uspela da promašim ove godine, jednom u Sloveniji, početkom godine, u Ljubljani, jedinom festivalu za koji sam kupila kartu i na koji nisam otišla i drugi put pre nekoliko dana u NSu. Utešila me je vest da će doći opet u septembru u NS. Svemirko je jedina stvar zbog koje sam pomislila da mi je žao jer nisam u NSu i da je propuštam. Šiznula sam kad sam videla Milunove video zapise. Ma daj, čovek je potpuni car nad carevima. Otkid.
Ipak, najlepši deo dana sam ostavila za kraj, a to je fotografija koju mi je poslala Šerin, gošća sa mog prethodnog čartera i Bejlina mama.
Bejli do sada nisam pominjala jer sam nekako čekala pravi trenutak ili da mi se možda utisci slegnu i da shvatim kako se ta ljubav i veza sa devetogodišnjom devojčicom dogodila toliko brzo i snažno. Bejli je cvet, predivan redak cvet u moru prosečnih cvetova na ovom svetu. Bejli u sebi nosi svetlo koje imaju samo retke planete. Bejli je ostrvo za sebe. Sa njom sam se razumela iz prve, od prvog sata našeg poznanstva postale smo bliske drugarice. Zbog nje sam na talasima pekla palačinke i tragala za retkim stvarima na ostrvima koje smo posećivali da bih mogla da joj kupim, poklonim i čujem You know Draga, i will miss you….Imale smo zajedniče performanse i video zapise, napunila me je radošću za duži naredni period.
Na fotografiji koju mi je Šerin poslala mi držimo koral srce koje sam našla tog dana na Parosu. Prethodnog dana sam joj kupila dve male narukvice na kojima piše LOVE AND LUCK jer joj se dopalo moje srećno prase koje nosim svuda sa sobom, Rekla sam joj da ja eto imam LUCK i da će mi ona pomoći da nađem i jednu super LOVE, a da njoj eto poklanjam i želim oba. Rekla je da ih neće skidati čak ni kad se kupa.Taj dan sam našla to koralno srce pa smo se radovale jer obe imamo oba i sreću i ljubav i kako je sad to to. Da zapečati to kupila mi je od svog džeparca novčanik sa šljokičavim višnjama i privezak u obliku srca na male, crvene tufnice.
Tada kada je Šerin izrazila želju da nas fotografiše jer smo se glupirale sa srcem koralom, Bejli me je kao prosila zamišljajući da je srce prsten. Ja sam je kao odbijla govoreći da je volim, ali da ne pristajem od nje na nešto tako konvencionalno i da može bolje. Potom je odigrala afrički ples sa kamenom u ruci i stavila ga pred moje noge. Pristala sam i rekla glasno DA. Venčala sam se sa Bejli zauvek. Fotografiju sam rešila da uramim da mogu da je vidim svaki dan. Fotografija je podsetnik na radost, Bejlinu radost života, dalje na činjenicu da takve predivna, mala, kreativna stvorenja postoje. Podsetnik na najlepše trenutke zajedničkog, a za obe prvog, otkrivanja čarobnih kikladskih ostrva. Podsetnik da prostorna razdaljina, kultura, pa čak i višedecenijska razlika u godinama ne predstavljaju prepreku za Susret sa velikim S i za duše sa kojima se jednostavno od početka savršeno razumeš. Bejli ❤️❤️36528628_10217214482575877_7908729856613941248_o.jpg

caramels

Ne da znam da uživam, nego sam umetnica u uživanju. Moj drugi čarter je završen. Bogate goste smo upravo istovarili na Mikonosu, vraćamo se sami za Atinu okruženi voćem i brutalnim slatkišima. Skiper Janis, zvani Džon, sa gusarskom maramom i cigaretom u ustima 24/7 sedi u svom ćošku sa slušalicama u ušima jer sluša metal i to onaj najljući, pa sam ga zamolila da ne delimo. Ja se baškarim na udobnom dušeku, slušam more, gledam nebo, pa malo čitam, pa se istuširam, pa prošetam brodom, pa opet legnem, pa zveknem neku voćku, pa vode, pa slatkiš, pa tuš, pa selfi, pa se zagledam, zamislim, pa uzdišem i tako ukrug… Jedem karamele iz Francuske, caramels au beurre sale, Lindt čokoloadice različitih ukusa, pa samo zatvorim oči dok je ležeći otvaram da bi me iznenadio ukus, a onda pustim da eksplodira i impuls beskrajnog zadovoljstva stigne do mozga. Rashlađujem se napitkom od aloe i manga. Previše. Toliko mi je je super da sam samoj sebi potpuni kič.

p.s. Ostavila sam dve karamele želeći da ih podelim samo sa jednom osobom kad jednom bude došao trenutak.

p.s.2  Četiri meseca kasnije trenutak još nije došao. Gledam rok trajanja i razmišljam da li će se karamele pokvariti jer imaju putera u sebi.

p.s.3 Razmišljam da li da ipak pojedem te karamele.

p.s.4 Sanjala sam sinoć da sam pojela karamele.

4036718767_10217247638364751_7077340203764940800_o41

 

 

Okean ljubavi

Sifnos. Potpuno je razumljivo da se baš na ovom ostrvu nalazi hram Apolonu i njegovoj sestri Artemidi, po kojima su i glavni i drugi po veličini grad dobili ime. Apolonia i Artemis. Ostrvo je posebno lepo. Oba grada su tipični grčki ostrvski gradovi, na uzvišenju, plavi i beli, sa mediteranskim vijugavim, popločanim ulicama.
Ono što je mnogo interesantnije na ovom ostrvu to je mala sporedna luka, turistima nezanimljiva i nepoznata. Raj izgleda postoji. Odmah sam juče čim sam završila sa 101 umakom koji sam pravila gostima da bi mogli da umaču poznati pita hleb, tako lepo oznojana i pregrejana navukla kupaći i odjurila na plažu koja je na samo 50ak metara od luke. Osećala sam se kao boginja čim sam kročila u vodu. Pesak je bio zlatan, a voda akvamarin plava. Milsila sam kako ta voda mora biti neki eliksir, života, mladosti, lepote jer je nemoguće da se u toj vodi ne dogodi neka moćna transformacija. Kasnije sam dok sam ležala u pesku gledala svoju kožu, noge, telo kako svetluca na suncu od mešanog zlatnog i belog sitnog sitnog da ne može biti sitniji peska i uživala u prizoru.Čak sam i svoj mali prst na nozi koji ima kvrgu koji me je oduvek nervirao uspela da zavolim tako uvaljanog u svetlucavi pesak. Ovo je zemlja boginja i bogova. Bogovi i boginje su najbolje uvek birali za sebe. Kao da mi je neko ubrizgao injekicju adrenalina, nisam mogla da se smirim zbog sve te lepote. Bacakala sam se tako što telom što mislima neko vreme, a potom sam zamišljajući kako tonem u zlato i mazeći pesak prstima zaspala. Probudila sam se šaka punih peska za koje sam odlučila da ih spakujem i ponesem kući. Moje torbe su uvek pune kamenja. U stanu imamo super kolekciju kamenja i granja i korala i koječega dovučenih sa različitih krajeva sveta. Prvo što sam uradila kad sam se doselila je da sam njihovoj kolekciji pridodala svoju. Potom sam se rastužila jer sam shvatila da Milun i Žile idu i da ću uskoro ostati sama. Da taj novi pesak i kamenje neću imati sa kim da podelima, da će naša kolekcij uskoro biti moja i njihova. Rešila sam da zbog toga podelim pesak sa njima, pa sam se i rasplakala. Zurila sam u more i otplakala turu jer Milun i Žile nisu moji cimeri, oni su postali moj dom. Dinamika odnosa koju smo uspeli da uspostavimo je nešto zaista posebo i ne dešava se često. Pri samoj pomisli da su oni u stanu ja sam se sa radošću vraćala kući. I sve smo delili. Hrabrila sam sebe time da su promene uvek dobre i da im se ne treba opiratati. Uspela sam da se umirim.
Jutros čim sam se probudila, a gosti još spavali, trknula do plaže da malo fotkam i gazim bosa po pesku. Obavila šoping jer danas idemo na ostrvo Antiparos i ostaćemo ceo dan u uvali, zemlju nećemo ni taći. Plan je da ja pravim ručak, a Jorgos, kapetan, pravi neko tradicionalno grčko jelo za večeru, da prespavamo in the middle of nowhere i sutra krenemo za ostrvo Paros, gde ću moći Milunu da kupim luster koji toliko obožava, našu poslednju destinaciju pre nego što goste istovarimo na Mikonosu te se sami vratimo za Atinu. Taj deo ne mogu da dočekam jer to znači da ću kao kraljica da ležim na mreži satima i sunčam svoje zanosno telo. Da ćemo stajati u najboljim uvalama da se okupamo. Da će brod ceo i apsolutno biti samo naš. Zatvoriću oči, podići noge na hladnu i prijatnu metalnu ogradu, maziću stopalima njenu glatku strukturu, slušaću samo šum talasa. Sunce će ploviti svim rekama prošlosti i sve, ama baš sve, predele koji nikada nisu videči sunce tada će obasjati svetlost i zaplovićemo svi zajedno ka beskrajnom i nežnom okeanu ljubavi.

 

Bernardi u Nausi

Danima prebiram po sećanju i gledam fotografije sa moje male odiseje. Posmatrano iz perspektive novosadske sadašnjice, senovite sobe u čije prozore udaraju džinovske breze, fotografije izgledaju drugačije. U mislima se ovog jutra okružena senkama breza po zidovima vraćam ulici na Parosu, u grad Nausu, njegovoj najsevernijoj tački. U toj ulici sam slediivši svetlost I kamenčiće ofarbane lapis lazulijem koja kao da je uzeta sa konja iz Mark Francove slike, na kraju ulice koja izlazi na more, našla srce od belog korala. Nedelju dana kasnije sam se u narednom krstarenju opet vratila na kraj te ulice i sela tačno za sto nadomak kojeg sam našla to srce, jela škampe u sosu od tikvica, pila roze vino i gledala zalazak sunca. Kao da sam nedelju dana nakon došla tačno u trenutak iz kojeg sam otišla prethodni put. Na Paros, u mesto Nausu, najseverniju njegovu tačku jutros se ponovo u mislima vraćam da još nešto dopišem tim događajima i slikama koji su me usisali u sebe. Da u tim slikama ostanem još neko vreme. To je minijaturna, savršena i zaokružena priča oko koje je uvek moguće kao u poljima sinhroniciteta dodati još jedan koncentrični krug. Kada se otvorim ka svetu, ka napolju i svet uđe u mene tada dobijem najviše.
Nekoliko meseci pre nego što sam prvi put kročila u Nausu našla sam se na jednom neobičnom mestu. To mesto je muzej kolekcionara avangarde sagrađen u Novim Banovicima. Ipak, to mesto je više od muzeja I više od kolekcije avangardnih predmeta. Ono je metafizički prostor, sa više dimenzija nego prostor realiteta. Taj prostor je nepregledni okean mogućnosti susreta sa velikim S. Taj prostor je kao san I moguće ga je tumačiti I opet naonovo čitati. U tom mitskom-muzej prostoru nalazi se jedna soba. U toj sobi nameštaj Bernarda Bernardija, hrvatskog arhitekte i dizajnera koji je inspirisan skandinavskim modernizmom uneo nove vrednosti na domaću dizajnersku scenu. Zaljubljena sam u njegove stolice. Njegove stolice su magične. Bernardijev nameštaj je kasnije I inspirisao Pištu Petrovića, junaka romana Slobodana Tišme za koji je dobio I Nin-ovu nagradu. Kroz roman nas vodi crvena boja, ista ona koja će meni pomoći da se izgubim u Nausi I na kraju ponovo nađem. Njegova knjiga našla se I na stolu tog dana u muzeju, pored monografije o Bernardu Bernadiju, na Bernardijevom stolu. U sobi muzeja u kojoj je nameštaj smešten pod je od kamenja, velikog belog kamenja koje izgleda kao da nije iz realnog sveta, već pre iz nekog sna. Kada se hoda po njemu kamemnje škripi pod nogama. Toliko je divno hodati po tom džinovskom belom kamenju da smo hodali gore-dole neprestajući da se divimo. Ta postavka, ta soba I to kamenje su jedan od najmagičnijih prizora koje sam videla u životu. Nešto u vezi sa njom me je duboko dirnulo. Kao da sam otvorila prostor u sebi za koji nisam ni znala da postoji. Na stolovima su bile vaze pune cvetova Irisa.
Kada sam sedela na obali mora u Nausi u kojoj sam se našla drugi put ja sam mirisala na parfem od Irisa. Disala sam tada veoma plitko. Plitko dišem tada kada iščekujem da se nešto važno desi. Opserviram okolinu I iščekujem trenutak koji će me uvući u sebe. Dišem sve pliće I pliće skoro da zaustavim disanje da me ništa ne bi omelo kada taj trenutak dođe. To su trenuci velikih spoznaja u kojima se posmatrano spolja ne dešava ništa, ali se zapravo za mene dešava sve. Mislim da je na to mislio Čehov kada je pričao da se zapleti I raspleti dešavaju u naizgled najobičnijim trenucima, nikako pompeznim, u trenucima kada sve izgleda obično I svakidašnje. Inspirisana zvukom topljenja morske pene koja silovito udara u kamenje, nastaje I nestaje, Izgovaram tiho: “Pozdravljam te stari okeane” I tada to more koje se nalazi ispred mene izgleda kao neka spona između sadašnjeg trenutka mene dok sedim za stolom restorana u Nausi, jedem škampe I pijem vino I Bernardijeve sobe, smeštene u bezvremenski prostor u Novim Banovcima. Nisam tada više bila sigurna da li sam iz muzeja, kroz ćoškove od prozora I svetlosti stigla pravo na obalu Nause na koju me je donela svetlost dolazeći sa suprotne strane grada ili sam baš iz Nause opet nošena tom svetlošću koje vodi ka moru, kroz taj ćošak od svetlosti I stakla ušla u Bernardijevu sobu smeštenu u muzeju, zakoračila unutra, legla na krevet ispod Mark Fancove slike plavih konja I zaspala probudivši se u nekoj drugoj stvarnosti amorfnog okeana slobode, beskonačnih oblika I mogućnosti.